Ovaj žanr obuhvata izvođače koji su smatrali da rock nije nužno samo muzika za igru, da ne mora nužno da ima 4/4 ritam, da album nije samo skup nepovezanih pesama (tipično ljubavnih) , da rock ne mora da bude zasnovan na afro-americkoj tradiciji (blues) itd.
Zato su rock počeli da mešaju sa klasičnom muzikom, da prave tzv. “konceptualne” albume (na kojima sve pesme predstavljaju deo neke zamišljene celine), da eksperimentišu sa neobičnim ritmovima, prave kompozicije dužine veće od uobičajene (jedna strana singl-ploče) koje su zauzimale i čitavu stranu LP-ploče, bave se spirtualnim temama itd.
Poseban podžanr ovog žanra predstavlja “simfonijski” rok, u okviru koga su stvarane komplekse kompozicije, “rock simfonije”.
Mnogi muzičari u okviru ovog žanra imali su i klasično muzičko obrazovanje, a neki se mogu opisati i kao pravi virtuozi na svojim instrumentima. Rock ni do pojave ovog žanra, 70-tih godina 20. veka, nije nužno stvaran u skladu sa punk parolom “Svako ko ima obe ruke može da svira gitaru”, ali je nivo muziciranja u okviru ovog žanra postao nedostižan za veliku većinu fan-ova. Ova činjenica je i otvorila put za pojavu punk-rock-a.
Izabrani izvođači: